субота, 20. август 2011.

ХОР ПАЈАЦА или Велико Веће Мале Браће

Тихи ромор и гунђ, цоктање и шкрипа зубима одјекнуше бродом. Снови посаде су били уништени, унижени и фалсификовани – Ноћни кап им је слао импулсе који су били лажни јер нису преносили оно што се догађа. А то није запамћено у предугој историји Мале Браће.


- Он више није он, већ је Он!

- Замењен Другим?

- Модификован?

- Болестан?


Претходни ауторитет и заслуге Ноћног кап спасли су га тежих процена.

- Болестан! – сложоше се, осећајући кривицу што то раније нису приметили. Одвојише га од командне табле, укључише у центар за дијагностику и паметне лекове и, после краћег оклевања, доделише му непрозирне снове. Да спава и сања таму, црнило и невидицу.

Нико није ни помислио да консултује Веће Великих. Вође су биле тамо, безбедне и заробљене у свету Мале Браће. Они су били овде, изложени, слободни и оптерећени стеченим сазнањима.

Како им пренети истину, супротну њиховим вековним уверењима и навикнутим «истинама»?

Како описати свемирски понор – црнило из кога израњају звезде, сазвежђа, галаксије и пролећу у трену?

Како смењивање множина других, у све бржим и гушћим јатима, док не букну у светлости од које се све забели, постане прозирно и хуји и непрекидном низу разјарене енергије?



МултиУниверзум је цветао око њих.



Бродови, један уз други, један у другом; каскаде бродова и кап, једног на другом и у трећем, градови са милионима умножених саћа, дворана, тргова и авенија – све савијено у једном истом, магичном видокругу.


Видели су и себе, овде, и на «Непожељној», и на матичној планети, непознате, и славне у будућности, и преполовљене у чељустима ждерача, и као чланове Великог Већа узнете у Пантеон славних Мале Браће, и оптужене за издају, пропаст и катастрофу...

Постоји мноштво светова и универзума, сазнали су.



МултиУниверзум са свим могућим квантним стањима. Сви постоје у сваком трену. Многи су празни, други стерилни, неки стерилисани, други дводимензионални или са прејаком гравитацијом која све сакупља у тачку. Трећи су се урушили у црну рупу која све усиса и потом разбаца бескрајно далеко у времену, а одмах ту, иза угла. Или на други крај Универзума до кога се може стићи у делићу секунде.


Више пута су сусретали другачије облике живота, пуне енергије.

Као и ждераче са «Непожељне», све је руководио један исти, основни нагон – да опстану. Џиновске медузе су лебделе у вакуму, украшене уплетеним ресама космичких струна.

Упијале су енергетске таласе далеких звезда и лепиле се за брод. Брзо су научили – одлепе се тек кад угасиш моторе и зауставиш проток енергије. Светлуцаве искре су обликовале велике, заобљене површине величине континента – живе или само енергетски усмерени заметак будућег живота милеле су кроз вечност свог простор-времена. Наилазили су на пролазе у друге димензије, опасне као мале црне рупе. Мајушни улази у сићушне свемире личили су на кртичњаке на великој звезданој ливади.


Свемир, МултиУниверум, на њихове очи и за њихове радознале мисли, разметао се разноврсношћу.

Како то пренети препотентном свезнању Великог Већа?

Свемир, простор и бића могу да буду Другачији од Мале Браће. Они и ЈЕСУ Другачији. Не постоје два иста, физичко-хемијска и енергетска облика или појаве. Различитост свега и у свему је његова суштина, услов да постоји. Видети један свет је видети хиљаде километара простора у једном времену, видети МултиУниверзум је видети милионе километара у много времена и наслутити да их још толико, и још, још, постоји.

 
Унутрашње особине материје ту разноврсност уздижу до непрепознавања. На «Непожељној» су анализирали нађене остатке бића и појава и забринули се. Сложеност најпростијих организама није 2, 3 и 5 усклађених компоненета као у свету Мале Браће, већ читавих 2, 3 и више хиљада, док су се бића на њој састојала од 10 милијарди ћелија са електричним потенцијалом. Само једна длака бића са «Непожељне», длачица са небитне трепавице, састојала се од 200 трилиона молекула, док је кап чисте воде сачињавало 700 милиона трилиона молекула. Заменом само једног до два молекула у том квантитативном универзуму мењала се и сама суштина – пријатно је постајало отровно, мирисно се претварало у смрадно, живо у неживо...

То је било непојмљиво у свету Мале Браће. Њихова ситничава ограниченост на Једно, Непроменљиво и Вечито била је велика грешка Универзума. Или опомена да Простор и Време, те две највеће силе, не теже Једном већ Множини. Основна полуга свега није бити Исти или Сличан, или Уобичајен, или Ограничен матрицама, већ бити Другачији. Метафизика Универзума почива на Многи – Другачији - Неизбројиви – Надматрични. Било која матрица само су шине на почетној станици, даљине се освајају транспросторним и мултивременским путовањима.


Ко може да поднесе такву, бесконачну, вечно променљиву стварност? Велико Веће??? – питали су се кап истраживачког брода.

Прогласи, наредбе и општи тон Великог Већа деловали су им пародијски. Оно што су раније само слутили, сада се јасно распознавало. В. В. није интересовала генеза двоструког разлога, ни два писма на «Непожељној», ни однос памћења, писања и времена, ни разноврсност Универзума, ни веза са Пантеоном Мале Браће...


Велико Веће се утркивало да што пре искаже своје брзопотезне и непогрешиве мисли и оцене, ограничене штитницима са уском визуром, предубеђењем, несхватањем и олаким односом.

- Универзум? - чуде се они. - Постоји, па шта онда? Ово је свет Мале Браће, и то је једини Универзум који постоји. Оно што ми не знамо и не схватамо, то ни не постоји. Битно је да сте  ви кренули, а то је за нас изазов као да сте скинули гаће... Сада трпите да вам тај ваш  Универзум угурамо на право место, не би ли се свели на нашу меру и могућности...

Кап су одговарали кратким, неутралним мислима. Прво забринути због провалије која се отварала између њих и Великог Већа. Потом су крили осмехе због збрзаних и ускомислећих матрица далеких сународника.

Велико Веће је, дефинитивно, било хор недовршених пајаца који лебди у скученом простору своје сазнајне енергије и додељује искључиве коментаре у име свог свезнања. Понеки, из кошмара утисака успевају да извуку само основне бројке – то је за 3, ово за 1, а оно за 2+…

Прво се огласио Хас, успутно и равнодушно.


- Тражимо јак темпо и енергију, пуни пресинг целе екипе. Није важно где путујете, ни како. Техничко савршенство вашег путовања је небитно, то смо имали и пре 50 година па нисмо богзна где одлетели.

Та-јо се потрудио да припреми целовиту изјаву за медије.

- Ваши извештаји су све то нацртали, па још и подцртали поуком. Предвидљиви су и нису либерални. Ваша завршна порука на дату адресу је таква да се не може објавити. Шта то би са вама који сте толико обећавали на првом путовању?

Ул се јавио пламеним гласом у коме је још сагоревало угљевље.

- Ваш пут је слабија половина наше авантуре, не заслужује више од 3+, а у то само зато што сам добре воље. Ваши извештаји су апстрактна квази-филозофска наклапања, а како само ја на то имам лиценцу, улажем најоштрији протест. Уместо да нам дате фабулу како се то ради одувек, односно од мог романа «Накриво», ви нам је потурате кроз дијалоге, кодексе и књиге, са проповедничким тоном који иритира и идејама које су шупље и конфузне, а на све то, као што сам већ рекао, само ја имам лиценцу. Уосталом, и ваше претходно путовање је било бесциљно, што је узалудан труд, јер – морам да поновим да сви то запамте – и на бесциљност само ја имам лиценцу.

Не се јавила преко посредника и три компоненте сплела у венац од деветки до петица.

Трп је био изричит: - Не. Да. 3.

Изт је био елоквентнији.

- Утврђивао сам средњошколско градиво и пропустио поенту путовања. То је општа прича о свемиру и нејасна алегорија на оно што не знам јер се учи после школе. Подсећа ме на моју омиљену лектиру из Забавника 7 до 77 и Ниског лета ласте. Путовање нема техничких пропуста, али сам зато ја пропустио све остало.

Кап су пригушивали кикот, док се неком није отргао из грла. Тада су сви прсли у смех, чак се и Ноћни кап осмехнуо у својим непрозирним сновима. Суочена са таквим понашањем, неуро-чворишта мисаоне везе су се демонстративно прекинула и Велико Веће Мале Браће је одлебдело у таму простор-времена набијену анти-енергијом.

 М. А.

уторак, 16. август 2011.

Јављање Друго: Они, Велики и Подсмешљиви...

Клизимо по гравитационој аутостради напетој на нултим тачкама сила. Раскошне младе звезде немилице расипају енергију набијених унутрашњих маса. Грабе деценије светлосних година простора. Усисавају облаке маглина, сјајно-репате комете, јата астероида. Ни прастаре крхотине заостале од Великог Праска, оне које су избегле све замке, не могу им умаћи.


Млада енергија гута материју у коју се претворила стара. Њени таласи се шире, цунами сила прекрива простор. Док се не сударе са силама посестриме и не изједначе у снази. Та поља двоструке сапете енергије трепере, врију и пропињу се око нас. Те свемирске праћке далеко одбацују. Али ми их не видимо и не користимо, ми их избегавамо клизећи по неутралним чвориштима простора.

Ноћни кап, дежурни за командама брода, шаље нам своје умирујуће снове пуне снених боја, прелива светлости и смене дана и ноћи. Опојни снови, прожети чежњом. Чаробни круг неделања.

То сазнање је било у нама, али дубоко ушушкано испод свих слојева правила, дисциплине, поверења, пријатне омаме... Лебдели смо, брод усред гравитационих раскрсница, ми опијени сновима у броду. Док није... Док није бљеснула ЕКСПЛОЗИЈА туђе Мисли, подсмешљивог питања Великих нама залудним, несавршеним, загубљеним:


- ХЕЈ, ВИ, ЗБУЊЕНИ!

Такав је била та мисао. ПРАСАК у потпуној тишини. Забрињавајући по смислу. Застрашујући по близини из које је послат.

Сви снови Ноћног кап, лагодно угњездени у нама, разбили су се у парампарчаде панике. Одхујали као расуто јато метеорита у црно тело свемира.

Огромна маса Нечега поред нашег брода. Сребрнасти одсјаји углачаних оплата, толико великих да смо на њих могли да слетимо. Силуета брода чији се врх тек назирао а крај се није могао сагледати.



Лав на заборављеној мрављој стази.


- ВРАЋАТЕ СЕ? – наставила се Мисао.



Питање јасно и звонко. Отрежњавајуће. Они су знали да где смо били, и да тамо можемо да се вратимо...


Непознати је лако задрхтао, растегао се у огромну сенку самог себе и нестао у енергетским титрајима гравитационог аутопута. Сива тачка са пламеним млазом погона, танким и дугачким као усијана оловка. Црна зумба на телу свемира. И нова Мисао која трепери у одсјајима енергетских поља:

- Овамо Је Пуууттт...



M. A.

понедељак, 25. јул 2011.

Напустили смо «Непожељну». ЗАШТО?


Била је то хаотична цивилизација, закључило је наше Веће Великих. Каменоресци и гладијатори су се упињали да изгледају као писари и свештеници. Ови су, опет, морали да навлаче маске гладијатора и каменорезаца да би опстали.

Поруке нису упућивали у будућност. Служиле су за забаву маса и међусобну борбу за примат. Наметали су се у свом времену и са савременицима.

Борили су се за моћ, одмах и сада.


Они нису Празнину испуњавали Временом него – Празнином.



Неутемељена цивилизација која је у саму себе уписивала предзнаке краја...


 ...
- Каква је то документација коју помињеш? – председавајући пресече ток његових мисли.
- Записи на плочицама.
- Они, бивши становници планете, водили су такве евиденције?
- Ама не – изненади их Дневни кап. – Плочице су биле празне и некада су служиле за облепљивање зидова. Ласерским ножем уписивао сам податке који су ми често били потребни, да ми стално буду пред очима...
- Ти си... по плочицама... писао!!!??? – згрануо се председавајући.
Чланови Већа Великих дубоко се замислише. Реченице из Великог Кодекса опомињући севнуше у њиховој свести. То јесте рад за брже насељавање, али... Ако првих десет хиљада колониста такође почне да бележи, па следећих милион, преовладаће ретроградна цивилизација. Она која Празнину испуњава Празнином, а заборавља Време. А то значи да ће ово пресељење бити последња станица Мале Браће. Створиће се генерације и генерације које ће заборављати на будућност, негирати Време и садашњост поставити као главни циљ. Претходне генерације, читаве цивилизације, биће обесмишљене у својим суштинским напорима, њихово дело топиће се у актуелној садашњости...

И када дође тренутак да се Празнина испуни Временом, да се отвори нови Пролаз, неће више бити ни жеље, ни моћи, да се то уради... Ако их пре тога не уништи, разнесе, затрпа нека катастрофа, као цивилизацију нове планете на коју се угледају...


Дневни кап је покушао да објасни, чак и да се одрекне својих плочица: - Али, чујте... Ово не значи... То је само једна могућност... Може се организовати и другачије...

Веће Великих га је саслушало док је одлучност окаменивала њихова уска лица, загледана у пламене мисли Великог Кодекса који је сјактао у њиховој свести.

«Писање је клањање садашњости», слали су узбуђене телепатске поруке један другом. «Покушај да се садашњост претвори у Вечност. То је жеља да се заустави Време.

А Време мора да пролази, и да прође, да би све заувек постојало.


Писати значи издају Времена, атак на Универзум и Његово устројство. То је стварање Празнине која се испуњава другом Празнином.»

 
Донета одлука била је једногласна:

Обуставити припреме за насељавање.

Послати нове истраживачке бродове у другим правцима.

Новооткривена планета добија назив «Непожељна» и проглашава се забрањеном за било какво коришћење.

Посади брода на «Непожељној» се налаже да одмах настави даље истраживање Пролаза.



Јављање Прво: РЕКА ПРИВИДА


ИЗНАД ОБЛАКА, тамо где се ваздушна чаура "Непожељне" тањи, у руменкастом сјају старог Сунца, тече моћна и величанствена река Привида.

Ниоткуда и из ничега долебдео је огроман брод. Толико велик да нисмо могли да му одредимо димензије. Исијавао је енергију као комета, блистава мало сунце у пламсајима светлости. Нас је морао да види, али није мењао путању и брзину. Величанствени моћник који се не обазире на мало ситног шљунка на свом светом путу.

Зауставили смо брод и пуни поштовања чекали да прође. Али он није пролазио. Река Привида нам је открила своју моћ. Он је нестајао, брзо као пламен палидрвца на ветру.

Почео је убрзано да се смањује, да губи светлост и гаси сјај. Топио се пред нашим зачуђеним очима. Док се није претворио у сенку своје моћи и величине, па у црнкасти угарак. Оглодани остатак Господара простора. Свемирски отпад. Непотребан предмет за који су прошла сва времена.

Река Привида, разумели смо, Река је Времена. Убрзаног до непостојања, хујећег и ликујућег Времена, толико брзог да за њу оно од чега је сачињена - чисто Време - једва да постоји. Вретено Свемира које намотава своју пређу, не знајући, не хајући да ли ту негде Мала Браћа постоје или не.

 
Та Река је наш спас или крај. Када упловимо у њену матицу, у само чисто Време, за неколико тренутака ћемо препловити цео Свемир. Лебдећемо у пређи Привида и Непостојања док се не надјемо на рубу саме Вечите Вечности или Коначне празнине.


Палимо моторе, ТаЕн погон се буди и носи нас, све брже и брже, кроз пламсање светлости, као да осећа да ускоро неће ни бити потребан...

У ПОЧАСТ ДНЕВНОГ КАП


Убрзавао је ход Времена да би победио Празнину.
Слава и вечност опомени коју нам дарује.

Четири кап истраж. брода 75. ген. -

- задње слетање "Непожељна".


Празнина се пуни снагама победе,
Вечност енергијама трајања.

Победник је онај који зна да изгуби.
Председавајући Великог Већа Мале Браће