Клизимо по гравитационој аутостради напетој на нултим тачкама сила. Раскошне младе звезде немилице расипају енергију набијених унутрашњих маса. Грабе деценије светлосних година простора. Усисавају облаке маглина, сјајно-репате комете, јата астероида. Ни прастаре крхотине заостале од Великог Праска, оне које су избегле све замке, не могу им умаћи.
Млада енергија гута материју у коју се претворила стара. Њени таласи се шире, цунами сила прекрива простор. Док се не сударе са силама посестриме и не изједначе у снази. Та поља двоструке сапете енергије трепере, врију и пропињу се око нас. Те свемирске праћке далеко одбацују. Али ми их не видимо и не користимо, ми их избегавамо клизећи по неутралним чвориштима простора.
Ноћни кап, дежурни за командама брода, шаље нам своје умирујуће снове пуне снених боја, прелива светлости и смене дана и ноћи. Опојни снови, прожети чежњом. Чаробни круг неделања.
То сазнање је било у нама, али дубоко ушушкано испод свих слојева правила, дисциплине, поверења, пријатне омаме... Лебдели смо, брод усред гравитационих раскрсница, ми опијени сновима у броду. Док није... Док није бљеснула ЕКСПЛОЗИЈА туђе Мисли, подсмешљивог питања Великих нама залудним, несавршеним, загубљеним:
- ХЕЈ, ВИ, ЗБУЊЕНИ!
Такав је била та мисао. ПРАСАК у потпуној тишини. Забрињавајући по смислу. Застрашујући по близини из које је послат.
Сви снови Ноћног кап, лагодно угњездени у нама, разбили су се у парампарчаде панике. Одхујали као расуто јато метеорита у црно тело свемира.
Огромна маса Нечега поред нашег брода. Сребрнасти одсјаји углачаних оплата, толико великих да смо на њих могли да слетимо. Силуета брода чији се врх тек назирао а крај се није могао сагледати.
Лав на заборављеној мрављој стази.
- ВРАЋАТЕ СЕ? – наставила се Мисао.
Питање јасно и звонко. Отрежњавајуће. Они су знали да где смо били, и да тамо можемо да се вратимо...
Непознати је лако задрхтао, растегао се у огромну сенку самог себе и нестао у енергетским титрајима гравитационог аутопута. Сива тачка са пламеним млазом погона, танким и дугачким као усијана оловка. Црна зумба на телу свемира. И нова Мисао која трепери у одсјајима енергетских поља:
- Овамо Је Пуууттт...
M. A.
Нема коментара:
Постави коментар