ИЗНАД ОБЛАКА, тамо где се ваздушна чаура "Непожељне" тањи, у руменкастом сјају старог Сунца, тече моћна и величанствена река Привида.
Ниоткуда и из ничега долебдео је огроман брод. Толико велик да нисмо могли да му одредимо димензије. Исијавао је енергију као комета, блистава мало сунце у пламсајима светлости. Нас је морао да види, али није мењао путању и брзину. Величанствени моћник који се не обазире на мало ситног шљунка на свом светом путу.
Зауставили смо брод и пуни поштовања чекали да прође. Али он није пролазио. Река Привида нам је открила своју моћ. Он је нестајао, брзо као пламен палидрвца на ветру.
Почео је убрзано да се смањује, да губи светлост и гаси сјај. Топио се пред нашим зачуђеним очима. Док се није претворио у сенку своје моћи и величине, па у црнкасти угарак. Оглодани остатак Господара простора. Свемирски отпад. Непотребан предмет за који су прошла сва времена.
Река Привида, разумели смо, Река је Времена. Убрзаног до непостојања, хујећег и ликујућег Времена, толико брзог да за њу оно од чега је сачињена - чисто Време - једва да постоји. Вретено Свемира које намотава своју пређу, не знајући, не хајући да ли ту негде Мала Браћа постоје или не.
Та Река је наш спас или крај. Када упловимо у њену матицу, у само чисто Време, за неколико тренутака ћемо препловити цео Свемир. Лебдећемо у пређи Привида и Непостојања док се не надјемо на рубу саме Вечите Вечности или Коначне празнине.
Палимо моторе, ТаЕн погон се буди и носи нас, све брже и брже, кроз пламсање светлости, као да осећа да ускоро неће ни бити потребан...
Нема коментара:
Постави коментар